Veoma
dugo mi se ovo pitanje mota po glavi. Toliko dugo, da se pitam ima li smisla
uzgajati u vreme kada je svako odgajivač i kada je svaka mačka uzgojna?
Kad
god otvorim neke oglase, iznova se zgrozim onim što vidim. Nema šta se ne nudi,
ekskluzivne, veoma retke i teške za uzgoj rase, po izuzetno niskim cenama. A po
slikama, ne može da se prepozna rasa. Hiperinflacija-kvantitet nekontrolisano
raste, a kvalitet pada.
Koji
su uzroci i kako to zaustaviti? Čini mi se da su tri faktora ključna:
nedostatak zakonske regulative, popustljivost felinoloških asocijacija i
nesavesnost odgajivača i kupaca.
Zakonska
regulativa postoji, ali s mnogo nedostataka, a i ne primenjuje se. O obavezi
sterilizacije može samo da se sanja. U
jednom razgovoru s predsjednikom TICA asocijacije za naš deo Evrope, čovek me
iznenađen nekim stvarima na našoj felinološkoj sceni upitao da li jedno naše
lokalno društvo ima dozvolu od Vlade svoje zemlje da izdaje pedigree. Znate i
sami odgovor.
Felinoloških
asocijacija ima nekoliko, našim prostorima dominiraju tri (FIFE, TICA, WCF) plus
lokalni klubovi koji su u manjoj ili većoj meri zavisni od pripadajućih
federacija. U nekim je taj odnos dosta čvrst, u drugim prilično labav pa se i
tu otvara prostor za određene mahinacije koje doprinose hiperprodukciji. U
svakom slučaju, porazno je da se u sve tri do uzgojne dozvole dolazi veoma
lako. Mačka više ne mora da postane šampion da bi se parila, čak ne mora ni da
se izlaže. Odnos prema zdravstvenom
testiranju je labav i sve se svodi na preporuku i trebalo bi, umesto
mora. A nove rase niču kao gljive posle kiše. Valjda je svima cilj da privuku
što više odgajivača, pa postaju previše popustljivi, što vodi hiperprodukciji
broja odgajivača, a samim tim i broja mačaka.
I na kraju, mi! Odgajivači i vlasnici. Teško ćemo, još uvek, uticati na zakone, na saveze i donekle, ali na same sebe možemo, samo ako želimo. U uzgoj se ulazi olako, bez svesti o ozbiljnosti i odgovornosti onoga što radimo. Pre svega bez dovoljno, ili čak, imalo teorijskog felinološkog znanja. I uzgojne mačke se biraju na isti način, ili po kriterijumu ovo mi je blizu, ili ovo je dovoljno jeftino. I ne radi se na sopstvenom razvoju. S druge strane on iskusni i veliki uglavnom ne posvećuju pažnju edukaciji neiskusnijih. Svak je okrenut sebi i uglavnom, prodaji. I umesto da nam je svaka sledeća generacija kvalitetnija i zdravija od prethodne, mačke su sve udaljenije od standarda. I kupci ulaze u priču jednako bezglavo kao odgajivači. Uglavnom vide, svidi im se i bez imalo znanja i učenja o rasi kupuju. Opet, uglavnom po kriterijumu, nek je jeftino ili zavedeni slatkorečivošću odgajivača. Da sve mačke nisu iste, a svi odgajivači ne rade na isti način, a da postoje i određeni zdravstveni testovi, uopšte nije bitno. Shvate nakon određenog vremena, kad dođe do određenih zdravstvenih problema ili slatko mače poraste u nešto što ne liči na datu rasu. Pitanje za kraj, da se testirate: znate li na koje sve bolesti i na koji način treba testirati mačke rase koju volite i kakav joj je standard?
